Proteklo je puno vremena otkada sam posetila najlepše mesto pod Suncem....gradić iz bajke...gradić u kome si usnuo...Prinče moj.Kako bih samo volela da je ovo bajka bez granica...da je od milion nas bar neko ko te može probuditi.A Ti...i princ i Robin Hud,Petar Pan... hrabri krojač i gorostas sve u jednom biću....KOLIKO je samo TO biće....Kolika je sreća koju si darovao drugima...Ako se od nje živi...zaslužio si da dišeš večno...A koliko tek nesrazmerno neproporcialno neopisivo nedostaješ...ni najrečitijim rečima....ni najtišom tišinom...ne mogu ti reći.
...Sva moja treperenja i nemire znaš,osetiš orkane izmešanih emocija uvek kada Ti dolazim.Najdraža Dijana je već u putu...dok se pozdravljam sa svim Tvojim posebnim dušama....koje su poželele da Ti ponesem njihove pozdrave...molitve...ljubav...prazninu otkad Te nema...

Vreme kao da leti...gotovo u trenu sam u podnožju brda koja sakriva pogled na Kruševo.  Ne brojim minute koje nas dele od našeg susreta...Brojim ptice...drveće...majčinu dušicu na obroncima...Još jedna ptica...i brzo će...Iznenada autobus se zaustavlja...i dešava se magija.Ulaziš sa najširim osmehom koji sam dosada videla...obučen u narandžasto...u boju Sunca....i onako šeretski nam svima nazivaš“Dobri den...Kako sme“...Ne sećam se ostalih putnika.Znam da sam čvrsto stisla obema rukama Tvoju ruku i molila...nemoj da odeš...nemoj da odeš...još i sad mi odzvanjaju reči.Molba se raspršila u vazduhu...a ja i najdraža smo gotovo u trenu već koračale poznatim stazama.Nisam tada stigla da toliko razmišljam o događaju,jer je skoro svaki trenutak  nosio nešto...Pomislih da sam možda na momenat zaspala ,ali kako vreme više odmiče...sve je jači utisak da je bilo snoviđenje...Još jedna živa slika...kojom si nam poželeo dobrodošlicu.

I kao uvek dosada kada smo dolazile...sijalo je sunce...Moja najdraža je još davno napisala“Svetlost je tamo gde si TI“ i nije pogrešila.Ne gubimo vreme...želimo odmah da Te pozdravimo...Prinče moj...kad tamoooo...autobusi,autobusi....deca...mnoštvo dece...Ne može se prići do cvetne kućice...tamo gde spavaš.Ne znam zbog čega,ali prvo što me je zabolelo,bio je mikrofon koji su ti doneli Dečače dragi...da nam pod vedrim nebom zapevaš...najlepše pesme,kako samo Ti umeš.Kroz glavu mi grozničavo lete misli...kako si sa svojih 26 godina...imao u sebi snage za 260. Nama... ni 2600 neće biti dovoljno da Te se nagledamo i naslušamo...ni 260 000 da se siti isplačemo.Na tanku nit života nanizao si sve same brilijante.Kada se nit prekinula...raširili smo dlanove svojih duša,ne bi li pokupili ono što si nam sam...čitavog života darovao,a da toga možda nismo bili ni svesni.Ja bar nisam...Sa tim misima odlazim...

...Mali predah...i punjenje baterija,Tvojim koncertima...
Odjednom se sve promenilo.Palo je veče,a sa njim kao da je pala i zavesa za kraj prvog čina.Nad prelepim gradom nadvili su se teški crni oblaci.Gromovi su parali tišinu...tišinu grada,mir duše... Kiša se u potocima slivala strmim stepenicama kojima smo krenule.Kasnije smo saznale da je i u Skoplju te večeri bilo strašno nevreme.Slagala bih kada bi rekla da se nisam uplašila,inače se plašim grmljavine...Zato sam stiskala najdražu za ruku dok nismo stigle.Ali čim smo ušle,više me nije bilo strah. Nije bilo važno ni koliko puca ni gde će udariti,u srca svih nas je udarilo davno...Stiže poruka od Amne...Pita gde smo a odgovor već i sama zna...osetila je...I dok se na njenu molbu Dijana saginje da poljubi mesto gde Ti glava spava...palim sveće i nabrajam imena...Nisu to samo imena....to su duše....Tvoje duše...Osećaš ih Dečače mili,znam...Blagoslovene bile...
...Jutro drugo...Nema sunca,nema ni kiše...Rešile smo...Idemo do manastira...Pozdravljamo TE na putu do tamo i krećemo...Dušice...a Ti...nisi nam dao da se mučimo,opet nam šalješ svetlost.Već smo prolazile ovim putem,ali ići pešice je jedinstvenost koju retko čovek može da doživi.Veličanstvena priroda oduzima dah.Krošnje drveća sakrivaju pevačice od naših radoznalih pogleda,a u daljini se cakli malo Kruševsko jezero.Sve miriše na Tebe i spokoj.Da ne poremetimo savršenu ravnotežu prirode i duha,hodamo lagano opčinjene lepotama i zadovoljne što smo odlučile da je ovo najbolji način da stignemo do manastira.Tu i tamo projuri poneko vozilo...ali ni ne pomišljamo da prekinemo ovakvo hodočašće.Delimo sluške MP3...kao što su nam i srca podeljena.Naše dve polovine...kucaju kao jedno...za Tebe.Moja nesebična draga mi sa ljubavlju prepušta da sama uživam u Tvom glasu...potpuno.Najednom se emocije iz petnih žila otkidaju i pretiču u poklič Tebi i tome koliko Te volimo.Brda se tresu...a eho vraća ljubav..Duša je to poželela da te zagrli glasom,čim te je osetila.Radi ovog susreta ni hiljade kilometara pešačenja ne bi propustila,ni za šta na svetu.Hvala Ti najmiliji Dečače.I dok nastavljamo put,uskoro...na najtežem delu...stiže nam i pomoć.Saša...čuvar konaka...poslat od Dijaninog bate i mog prijatelja Tonija iz Skoplja, svojim džipom odvozi nas do manastira.Naši čuvari....i čuvari Tvoje duše...Anđele.Hvala im neizmerno.

...Još uvek čeznem za slikom manastira kada sam ga posetila prvi put...i prvi put se upravo tu susrela sa Tobom.Svesna sam da su radovi...Ikonostas je zaštićen,dotičem rukom beli mermer...kao da milujem jedan tvoj san.Svi snovi i želje su ti bili tako čisti i uzvišeni.Fališ mi jako ovde...Čula sam da će se još dugo odvijati radovi u tvom domu..Jer srećo ovo je tvoj dom,to piše kad u njega ulaziš,izlaziš ili...“I daj mu mir na onoj koj ostanuva da živee vo nego“...U mislima mi je dan kada ćemo se ponovo sresti...baš ovde...na ovom mestu...
Odlazimo do konaka,gde si mlađan tonuo u san tražeći spokoj.Sa jednoga zida posmatraju nas oči Isusa...oreol na glavi...a sa drugog te iste oči gledaju u oblake....gore visoko.Saša nam pruža svećicu da nas dve upalimo kandilo,tu u Tvojoj sobici.Na krevetu na kome si kao mali spavao,a koji je prenet iz porodičnog doma,još uvek stoji zalepljeno jedno slovo tvoga imena.Ostala su se vremenom pohabala.U našim srcima se neće pohabati nikada...urezana su duboko do večnosti.Ostavljaju Ti ljudi  puno poruka ispisanih čistom ljubavlju.Ostavljam Ti i ja jednu u ime svih nas...
...Put nas dalje vodi...do „Nebeske stolice“...Tako zovu mesto na kome će niknuti još jedan tvoj san...visoki krst...Ali tek kad kada stignemo tamo shvatićemo i zbog čega.Ovde je...ne znam...osećaj...da  Te ako samo još malo se podignem na prste,mogu i dotaći.Pod nogama se prostiru nepregledna  prostranstva lepote.Čak i samo kamenje ima neverovatan srebrn i zlatan sjaj.Ostavile smo trag da u temelj krsta ostane večno zapisan...i opet punimo baterije koncertima...dok je dan već na smiraju.
Jutro treće...kiša...magla...bolje da nije ni počinjalo...ne bi morala onda ni da padne noć...Teška noć,za koju nisam bila spremna...Ništa nije vredno bolnog krika sa usana majke,ni potresnog pogleda u očima oca.Vrištim u sebi...Vrišti i moja najdraža...osećam to po drhtanju njenog tela i grču na licu. Sada sam sigurna da sam pala na najvećem životnom ispitu...kad nisam klekla da poljubimTE ruke...da poljubim Tebe.Pobegla sam...Znam da ćeš mi Toška oprostiti,ali ja sebi neću moći nikada...“Ovo je preduga noć“...

Jutro četvrto...a noć nije ni odlazila.I koja će prva da isuče oštricu svoga glasa i zapara teskobu koja visi u vazduhuPoznajemo se toliko dobro...da bi svaka reč sada bila suvišna i povredila onu drugu.Trebamo krenuti...Olovnim koracima,ali vojničkim držanjem dolazimo da se pozdravimo.Kiša je napokon dobila svog saveznika i u vetru.Da li sam iznenađena kada vidim Gumenje prepuno autobusa...Pokušavamo da upalimo sveće sa grupom pokisle i promrzle dece...svi zajedno kao jedan...Malene ručice im drhte od hladnoće,ali ne odustaju...Ni Ti nisi nikada odustao...od nijednog...Samo što su otišli...dolazi i sledeća grupa.Na čelu stariji čovek sa belom kalom u ruci...“Toše,pozdravlja te Tvoj mali Bitolski Monmartr“...ljubi sliku dok mu  krupne suze kotrljaju sa lica...a za njim i mladi slikari u tihom mimohodu odaju Ti počast.Mali ...a Veliki...za Najvećeg umetnika.

...Ostadosmo same...Imam samo jednu molbu za kraj...Kruševsko zvezdano nebo...nisam ga videla nikada do sad...Posle onolikih kiša...Ti nas po starom običaju ispraćaš Suncem...Ne mogu Ti pričati o povratku.....bila bi to jedna sasvim drugačije bolna priča. Znam samo da svakim povratkom,ostavljam jedan deo sebe.Kao rastureni mozaik...na jednom mestu se rastavlja...da bi se na drugom sastavio.Hoće li slika ikada biti potpuna,to možda nikada neću saznati.Ali jedno je sigurno... TI nikada nećeš biti sam...Jer ovo nije kraj...TE SAKAME

Napisala: Ivana (Niš)